unsubscribed

Hodali smo danima ravnomernim korakom uzbrdo, nizbrdo. Pejzazi su bili obicni, ovalno brdo sa malo sume na vrnu , ovalno brdo,ovalno brdo i malo sume i tako sve do horizonta ovalna brda bila su sve sitnija a suma se nija ni videla.

Ovalna brda u beskonacnosti postaju ravna linija a sitni detalji postanu nula.

Prolazili smo kroz to malo sume, za vrat mi je padala rosa,  prijala mi je svezina. Obicno bi mi ovakva stanja naterala ruke da se rasire i vecom povrsinom zahvate prostor, ali to bi u ovom trenutku bilo previse. Gazio sam travu svaki put istom merom tezine , vremenom je to postala rutina i nisam osecao dodir tla. Nestalo je trenje a ja sam postao providna kap rose koja kaplje za vrat. Providan i svez. Ne nestajem postojim ali sam providan i svez. Osecam punocu svetlosti i pejzaza koji prolaze kroz mene-rosu, ne prelamam i ne uvelicavam svetlost. Kada naleti grana koju Tor nemarom odapne na mene, ne osecam bol, i ona prodje kao svetlost. Nisam ni kraj ni pocetak ni  nirvana ni raj ni beskraj, postojim bas kako treba.

U hodanju je tajna, ravnomernom hodanju ovalnim pejzazima sa rosom koja kaplje za vrat i neprelomljenom svetloscu koja kao grana prolazi kroz telo ostavljajuci trag koji ne boli. Nas troica nismo ljudi mi smo hodamo i ponekad iskljucujemo divove, to osecam i nemam dilemu da li je dovoljno postojati kao dosadna rosa koja kaplje za vrat i hladi ugrejano telo.

Enkidu je, opcinjen prirodom, kao sumanut pojurio niz padinu, Tor je seo i naslonio se na poslednje stablo male sume na vrhu ovalnog brega. Ketering se popeo na susedno drvo i seo na  najvisu granu, valjda voli, i uvek to radi, mozda je to neki ostatak ptice u Keteringu a mozda je i neka taktika, tik, ili manir koji forsira kao svoj identifikacioni kod. Ja sam jos malo hodao do sredine  padine i tu seo u travu, tacnije hladnu rosu koja mi je pokvasila guzicu i ledja. Sada sam video samo nebo plavo i sveze znao sam da u ovom polozaju svetlost moze da prodje ali ne dalje od mojih ledja i hladne rose koja mi je  isla na zivce. Cuo sam Enkidua kako se dere na sav glas, Tora koji se stalno vrpolji i zvecka i Keteringa koji grebe stablo pokusavajuci da se popne na najvisu granu.

Glava umiruceg diva lezala je u Rediteljevom krilu zastitnicki sakrivena ispod Rediteljeve sake. Osim zastite izgledalo je kao da saka ima ulogu  citaca audio sadrzaja pa je Rediteljevo : Reci mi svoju pricu zvucalo kao Play my brother.

-Radio sam delikatese u megamarketu, najdosadniji posao na svetu uspeo sam da dovedem do savrsenstva. U pocetku mi je prijala fascinacija musterija mojim umecem, kako sam dublje ulazio u materiju sve manje paznje sam obracao na njih a sve vise bio skoncentrisan na posao. Iza rashladnih vitrina uzdignuta iznad visine musterija moja pozornica za predstave od 7 do 15. Nista nisam sekao masinom Jedan noz, jedan ostrac jedna ruka bila je moja deviza i cesta uzrecica kojom bi prihvatao pohvale kupaca. 

Reditelj nemesti usta spremna za pitanje: Sta je sa drugom rukom...ali ne izusti. Znao je da nema vremena za pitanja zeleo je da div dodje do kljucne teme pre nego odapne u neizvesnost. 

Nadao sam se da ce moje vestine primetiti neko vazan i da ce to biti moja karta ka nekom boljem radnom mestu, ali vazni ne kupuju delikatese.

Ipak jednom prilikom sam sam svirao na nekom punk festivalu. Uvece smo pripremali hranu, e tu sam bio primecen, secas se lika koji mi je prisao posle vecere, koji me je kasnije pozvao u svoj bend.

Reditelj zanemari ovaj kao i svaki sledeci pointer koji je preklapao njegovu zivotnu pricu sa pricom ispovednika.

Kao sto sam ti onda rekao nesto nije bilo u redu sa tim likom. Neko sa toliko ukusa i prefinjenosti manirima i inteligencijom svira u punk bendu i pise takve ogavne tekstove?

Godinama sam iz dana u dan mislio o tome, cekao filmski rasplet neku scenu koja otkriva ali ne nicega nije bilo. Kada smo prestali da sviramo punk nastavili smo sa redovnim poslom. Uspeo je da napravi od mene zvezdu. svuda su bili izlapljeni plakati sa mojim fotografijama "Lojd Sushi Bar" i "Lojd Sushi Fancy". U baru sam imao svoju pozornicu na kojoj bi spontano  sekao ribu na take kriske, na divne providne komade. Povremeno bi izgovarao Jedan noz, jedan ostrac jedna ruka urezujuci pritom pandine oci usta i nos vrhom noza u avokado. Fancy opcija je bila samo za odabrane isao bih kod njih. Zvali su me Lojd Sushi Samurai. Tako sam usao medju njih...

Poceo je  pljusak naj strasniji.

Enki Tor Ketering i ja stajali smo na ivici sume i cekali da reditelj zavrsi, padalo je mrak kisa je natapala i zemlju bio je mir bez ekstaze culo se mrmljanje umiruceg diva, slagao je vazne epizode svog zivota sa puno detalja kao da mu preostaje citav zivot da preprica zivot koji prolazi.

Neeeeeeeeeeeeeeeee, glupi uvecanji skotovi svi urade isto svi svi to je neka glupa fora uvek mi to urade, Prokleti  filski arhetipovi jos prokletiji oni koji ih citiraju. Pomanitali reditelj uze svoj stap i krenu da mlati po okolnim stablima obarajuci ih uz jezivu skripu i dreku.

Nas cetvoro krenusmo ka stenama ostavljajuci Reditelje da sam zavrsi predstavu.

Uvek mu to urade, pogotovu kad krene kisa divovi prekinu ispovest i krenu da recituju :

Trt mrt  like tears in rain.[pauza] Time to die.

- Bedak, Rece Enkidu.

U svakom slucaju odgovori Ketering. Ipak od ove ispovesti smo imali neke koristi. Pomenuti panker sa manirima ce uskoro postati div svih divova i nasa najveca misija.

SULTANS OF ISTANBUL- veliki naslov tackast, plavicast a ispod njega: BAKLAVA - CARSTVO. Dva puta zatreperi baklava a za njim jednom carstvo par sekundi, pa ponovo BAKLAVA, BAKLAVA- C A R S T V O.

Ispod reklame  skroz u belom sa zlatnim detaljima prodavnica baklava, u izlogu baklave staklaste od secera, posute raznobojnim mrvicama marcipana,  u metalnom posluzavniku precizno isecene na komade jednakih velicina.  U srednjem planu bele plocice bez dekora zatim red rashladnih vitrina, a iza vitrina dve devojke , prodavacice baklava. Istanbul- Sultan- Devojke Baklava.

To je to! - povika reditelj- Istanbul-Sultan-Devojke-Baklava, imam kljuc!- lezao je na lezaljci zagledan u nebo kao da cita sa idiota.

Da -nastavio je, -Devojke iza rashladnih vitrina bi stajale sve vreme u zadnjem planu, a posto se radi o Sultanovoj poslastici one bi svakako bile osvedocene device i njih ne bi kucali ekserima u glavu vec bi stavili samo jednu veliku spajalicu, obicnu kancelarijsku spajalicu  uvecanu u proporcije velike glave. Glave ne bih dirao, one moraju ostati u prvobitnoj velicini. Dve trecine velicine tela.

U srednjem planu bela podloga po kojoj sve vreme predstave padaju raznobojne mrvice kao na dekoraciji baklava. U prednjem planu narator  premazan spilovanim secerom, pravi povremene usporene korake, tesko pomera noge koje se, zbog spilovanog secera lepe za podlogu. Sareni ukrasi koji padaju po srednjem planu delom zavrsavaju i po naratoru gde ostaju zalepljeni.

Narator izgovara tekst: - Dragi gosti znam da volite slatkise, ko ih ne voli, ove slatkise -pokazuje rukom prema devicama,-Sultan je odlucio da podeli sa vama BAKLAVA, BAKLAVA- C A R S T V O. Sultan se trudi da za sebe pribavi sve sto vi zelite a posto nismo svi u mogucnosti da dobijemo sve, Sultan je tu da kao vas izaslanik oproba umesto vas. Eto baklava ima u izobilju i njih je velikodusni Sultan prosledio medju narod  BAKLAVA, BAKLAVA- C A R S T V O. Samo pozelite a Sultanovo je da to kako god zna i ume oproba umesto vas.  BAKLAVA, BAKLAVA- C A R S T V O da vase zelje nikada ne prestanu!

-Yeeeeeeeeees!- povika reditelj-imam je! Novi genijalni nastavak  kultne studentske!- odskocivsi sa lezaljke primeti da je sam i bi mu zao sto niko nije prisustvovao radjanju novog pozorisnog cuda, nadao se da ce sa dovoljno uverljivosti uspeti da ponovi viziju koja mu je  dosla pravo sa neba. Trcao je prema sumi poskakujuci i vicuci- Yeeeessss, BAKLAVA, BAKLAVA- C A R S T V O, device, spajalice,  Yeeeeeeeeeeeees!